„Veoma je, veoma važno da pokrećemo akcije na lokalnom nivou. Jer ponekad kad razmišljamo o globalnim problemima ne osećamo da imamo dovoljno snage da ih rešavamo. Ali, kad preduzimamo akcije na lokalnom nivou, osećamo da smo opunomoćeni za njih.“
Sredinom 1970-ih biolog Vangari Matai je postala zabrinuta zbog seče šuma u Keniji, gde je rođena i gde je živela.
U Keniji, kao i u mnogim zemljama u razvoju, siromaštvo i visok rast stanovništva predstavljaju ozbiljan pritisak na prirodnu sredinu. Siromašni ljudi seku drveće i koriste za ogrev, ili da bi raščistili zemljište za gajenje useva. Kako nestaje drveće, tako nestaju i biljne i životinjske vrste koje zavise od istog tog drveća. Pošto zemlja tako postaje nezaštićena, kišnice koje direktno padaju na nju razjedaju je i uništavaju hranljive materije. Ova degradacija prirodne okoline širi krug siromaštva. Posledice su neuhranjenost, nestašica vode i povećanje zaraznih bolesti.
Tokom 1977. godine, radeći u lokalnoj organizaciji civilnog društva – Nacionalnom savetu žena u Keniji (Nacional Council of Women; NCVK), Vangari Matai je počela da ohrabruje žene na selu da sade drveće. Ova njena inicijativa se ubrzo razvila u širok pokret ozelenjavanja. Kroz ovaj Pokret zelenog pojasa žene su učile da podižu i neguju sadnice drveća koje su potom distribuirane za sadnju tamo gde je najpotrebnije i u oblasti koje su obuhvaćene Pokretom zelenog pojasa. Prihod koji su tako ostvarile, žene su koristile da zadovolje neposredne domaće potrebe svojih domaćinstava, kao što su obrazovanje dece, ili su ga ulagale u druge poduhvate generisanja dohotka.
Ova organizacija uči ljude o sponi između zdravog prirodnog okruženja i zdravih ljudskih zajednica, a seljaci takođe uče o praktičnom upravljanja zemljištem, kao što su kompostiranje, očuvanje zemljišta i korišćenje domaćih useva.
Kroz ovaj pokret stvorene su hiljade ženskih organizacija za ozelenjavanje koje promovišu održivi razvoj, a takođe obuhvataju i druga socijalna pitanja. Ove žene su do sada posadile više od 20 miliona stabala po celoj Keniji i osnovale više od 6.000 rasadnika. Više od pola miliona školske dece je podučavano o vrednosti održivog života.
Pokret zelenog pojasa je na taj način smanjio štetne efekte od seče šuma, dok je ženama omogućio bolji prihod i dao im snagu da preuzmu lidersku ulogu u okviru svojih zajednica.
Ono što je počelo kao mali rasadnik u Vangarinom dvorištu sada se proširilo svetom kao postupci Pokreta zelenog pojasa koje kopiraju organizacije u drugim zemljama.
„Svako od nas može da dâ svoj doprinos. I vrlo često u potrazi za velikim stvarima mi zaboravimo da, gde god da smo, možemo dati doprinos… Ponekad kažemo sebi „ja mogu samo ovde da posadim drvo“, ali samo zamislite šta će se desiti ako postoje milijarde ljudi tamo negde koji rade nešto slično. Zamislite samo snagu toga šta bismo mogli da uradimo.“
